YouTube-kanal „Ateisti za sekularno društvo“
Fejsbuk stranica „Ateisti za sekularno društvo“

Sekularnost u Srbiji



Petar Mitrović 1

NAČELO SVETOVNOSTI U REPUBLICI SRBIJI PREMA USTAVU IZ 2006.

Glavni cilj ovog rada jeste da ponudi analizu načela svetovnosti prema Ustavu iz 2006. i, u okviru toga, autor nudi argumente u prilog tezi da sadašnji Ustav prihvata model stroge odvojenosti države i crkve. Rad takođe posvećuje pažnju pitanjima od velikog značaja za državno-crkvene odnose: finansiranju crkava i verskih zajednica iz budžeta, verskim obredima u državnim organima i institucijama, te ulozi tradicionalnih crkava i verskih zajednica u sistemu javnog obrazovanja, i daje mišljenje o njihovoj ustavnosti u ustavnom sistemu Republike Srbije.

Ključne reči: Načelo svetovnosti. – Finansiranje iz budžeta. – Verski obredi. – Pravoslavni bogoslovski fakultet. – Verska nastava.


1. UVOD

Načelo svetovnosti u Republici Srbiji svoje poreklo vezuje za dolazak Komunističke partije Jugoslavije na vlast, nakon završetka Drugog svetskog rata. Tada nastaje druga jugoslovenska država i tokom tog perioda u Srbiji je bilo doneto tri ustava. Sva tri ustava su proklamovala odvojenost države i crkve, vera je shvatana kao privatna stvar pojedinca, ali su takođe ostavljali mogućnost da država materijalno pomaže verske zajednice. Gotovo istovetne ideje bile su sadržane u Ustavu iz 1990, budući da on ne donosi novine i ovom pitanju posvećuje malo pažnje. Pod važenjem ovog ustava, 20. aprila 2006, donet je Zakon o crkvama i verskim zajednicama (dalje u tekstu: ZCVZ), 2 koji je i danas na snazi, i time je popunjena pravna praznina koja je nastala 1993. ukidanjem Zakona o pravnom položaju verskih zajednica. Nekoliko meseci kasnije usledilo je donošenje novog Ustava u kome svetovnost države dobija novi status: ona je uzdignuta na rang ustavnog načela.

Uporedo s donošenjem ZCVZ-a i novog Ustava, ovaj period obeležavaju i neprestane rasprave u pogledu uloge religije u društvu i javnom životu, te o izboru modela državno-crkvenih odnosa koji bi trebalo primeniti. Te rasprave su posebno bile nadahnute činjenicom da religija sve više dobija na značaju u javnom životu, kao i time što odnosi između države i verskih kolektiva postaju sve složeniji: verska nastava se vraća u državne škole (2001), Pravoslavni bogoslovski fakultet ponovo postaje deo Univerziteta u Beogradu (2004), verski praznici, poput slave, naširoko se obeležavaju u državnim organima i institucijama, a verske zajednice dobijaju materijalnu pomoć iz budžeta.

I pored svoje mnogobrojnosti, stiče se utisak da su rasprave najčešće bile ideološke prirode i da je izostala ozbiljna javna rasprava o državi i crkvi u Srbiji, čiji je neizostavni deo morala biti analiza spornih pitanja u svetlu Ustava iz 2006. Zbog toga je cilj ovog rada da pruži pravnu analizu ustavnog načela svetovnosti i postojećeg zakonodavstva koje uređuje državno-crkvene odnose, uzimajući u obzir međunarodno pravo i normativna rešenja prema Ustavu iz 2006.


2. NAČELO SVETOVNOSTI

2.1. Načelo svetovnosti: međunarodno pravo i međunarodna praksa

Načelo svetovnosti u svojoj suštini predstavlja odvojenost državnih i crkvenih vlasti. Pored institucionalne odvojenosti države i crkve, koja se ogleda kako u očuvanju nezavisnosti državne vlasti tako i autonomije verskih kolektiva, svetovnost obuhvata neutralnost države u pogledu verskih pitanja, iako ne postoji saglasnost oko toga da li državna neutralnost treba da bude potpuna, ili je, pak, moguće opravdati različite oblike saradnje između države i crkve i privilegovan status nekih verskih kolektiva. Zbog toga, karakter načela svetovnosti treba proučavati na nivou svake države, jer ono pre svega zavisi od njenog ustavnopravnog karaktera ali i tumačenja koje donosi ustavni sud, odnosno drugi organ u čijoj je nadležnosti očuvanje načela legaliteta. Uzimajući to u obzir, u međunarodnoj praksi preovlađuju dva modela odvojenosti: sistem stroge odvojenosti i model kooperacije.

Sistem stroge odvojenosti počiva na ideji da država ne samo što treba da bude institucionalno odvojena od crkve, već se od nje zahteva da bude u potpunosti neutralna u pogledu verskih pitanja. To se dalje konkretizuje u jednakom tretmanu svih verskih kolektiva, shvatanju verskih kolektiva kao strogo privatnopravnih subjekata i odbijanju države da podstiče i pomaže versku delatnost.

S druge strane, model kooperacije, iako takođe počiva na ideji da država i crkva treba da budu odvojene, priznaje i postojanje određenih oblasti u kojima je moguće uspostaviti saradnju između države i verskih kolektiva. To se u praksi manifestuje time što ne postoji državna religija, ali je verska nastava zastupljena u državnim školama, država materijalno pomaže verske kolektive i može na njih preneti određena javna ovlašćenja. 3

Pored toga što ne postoji saglasnost oko toga šta načelo svetovnosti predstavlja, 4 već se ono različito shvata u raznim državama, ne postoji ni saglasnost oko toga da li država treba da bude svetovna. Zbog toga postoje primeri država koje su članice Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija i koje su se obavezale na poštovanje prava zajemčenih Evropskom konvencijom i drugim međunarodnim ugovorima – poput Engleske, Danske i Grčke, u kojima je zastupljen sistem državne crkve, a da se to ne smatra nečim što je per se u neskladu s međunarodnim pravom i obavezama država-članica koje iz njega proističu. 5 Razlog za to se nalazi u činjenici što svetovnost države nije međunarodna obaveza, već se svakoj državi ostavlja sloboda da uredi državno-crkvene odnose u skladu sa svojom pravnom kulturom, tradicijom i istorijom. Međutim, iako države poseduju široko polje slobodne procene (margin of appreciation) u ovoj oblasti, njihova sloboda nije neograničena, budući da državno-crkveni odnosi moraju biti takvi da nisu u suprotnosti s međunarodno preuzetim obavezama u pogledu zaštite i ostvarenja ljudskih prava, a pre svega slobode veroispovesti: prava svakog lica da izabere i poseduje različita uverenja (forum internum slobode veroispovesti) i prava da se ta, za pojedinca suštinska uverenja, izražavaju na različite načine, uz mogućnost fakultativnih ograničenja (forum externum slobode veroispovesti). 6

Veoma je značajno i to što je Evropski sud za ljudska prava (dalje u tekstu: ESLJP) u svojoj sudskoj praksi razvio princip neutralnosti, 7 prema kojem država predstavlja „neutralnog i nepristrasnog organizatora ispoljavanja verskih uverenja“. 8 ESLJP ovaj princip izvodi iz pojma pluralizma, koji vidi kao nešto što je „neodvojivo od demokratskog društva“. 9 Naime, da bi pluralizam mogao da postoji u demokratskom društvu, neophodno je da država bude neutralna prema različitim verskim uverenjima i da se ne meša u njihov međusobni dijalog, osim u onoj meri u kojoj je to neophodno radi opstanka samog pluralizma i očuvanja pravnog poretka. Ipak, ESLjP-u se može zameriti to što nikada ni u jednoj od svojih mnogobrojnih presuda nije dao iscrpno objašnjenje i definiciju toga šta princip neutralnosti predstavlja, već ga određuje in concreto, tj. u zavisnosti od slučaja na koji ga primenjuje. Naime, jasno je da neutralnost države ne podrazumeva obavezu da bude svetovna, a neutralnost, shvaćena iz ugla ESLjP-a, takođe nije u suprotnosti ni sa finansiranjem verskih organizacija iz budžeta, 10 verskom nastavom u javnim školama 11 i drugim oblicima intervencije u verskoj sferi. S druge strane, smatra se kršenjem načela neutralnosti ako država nameće konfesionalno versko obrazovanje, 12 odbija da prizna pravni status verskim kolektivima, 13 staje na nečiju stranu u slučaju unutrašnjeg sukoba ili podele neke verske organizacije.14


2.2. Načelo svetovnosti prema Ustavu iz 2006.

Za razliku od prethodnog Ustava i ustava velikog broja svetovnih država, Ustav Srbije se daleko iscrpnije bavi načelom svetovnosti. Dok je odvojenost države i crkve u Ustavu iz 1990. spomenuta isključivo u svetlu određenja položaja crkava i verskih zajednica (čl. 41, st. 2), u sadašnjem Ustavu tom pitanju se posvećuje daleko više pažnje.

Najpre, svetovnost države u novom Ustavu ima veliki značaj, dobija svoje mesto među ustavnim načelima i sadržano je u čl. 11. Ustava. Njime se utvrđuje da je Republika Srbija svetovna država (st. 1), da su crkve i verske zajednice odvojene od države (st. 2) i uvodi se zabrana uspostavljanja državne ili obavezne religije (st. 3). Karakter svetovnosti se određuje i u čl. 44, st. 1. i 2, u kojem se ističe da su crkve i verske zajednice ravnopravne i odvojene od države, te da im se jemči autonomija. Iz navedenih odredaba može se zaključiti da Ustav propisuje institucionalnu odvojenost države i crkve, i time obezbeđuje njihovu međusobnu nezavisnost, kao i zabranu identifikacije države s religijom, odnosno zabranu uspostavljanja obavezne religije. Iz njih takođe sledi da država mora biti verski neutralna, budući da nema ravnopravnosti verskih kolektiva ukoliko su neki od njih privilegovani od strane države. Za kakav se, pak, oblik neutralnosti Ustav opredeljuje – za pasivnu ili pozitivnu neutralnost, pitanje je koje zahteva da se u analizu uključe i druge ustavne odredbe.

Da bismo ispravno utvrdili određenje državno-crkvenih odnosa prema Ustavu iz 2006, značajno je ispitati da li postoji ustavnopravni osnov da se verska delatnost smatra za stvar od opšteg interesa, odnosno da li država poseduje diskreciono pravo da odluči da li će pomagati i podsticati versku delatnost. Verska delatnost u Ustavu iz 2006. je, zanemarujući odredbe o svetovnosti, u celosti uređena odredbama koje se tiču slobode veroispovesti, bilo konkretno (čl. 43–45), bilo odredbama koje na opšti način govore o ljudskim pravima (čl. 18–22). Kako se radi o pravu koje pripada korpusu međunarodnih ljudskih prava i kako su ustavne odredbe o slobodi veroispovesti u najvećoj meri inspirisane ratifikovanim međunarodnim instrumentima za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ove ustavne odredbe je najprimerenije tumačiti u skladu s odlukama međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje ljudskih prava, na šta i sam Ustav neposredno upućuje (čl. 18, st. 3). U skladu s tim, Republika Srbija ima međunarodnopravne obaveze u pogledu zaštite i ostvarenja slobode veroispovesti, i one od nje zahtevaju da se uzdrži od suzbijanja verskih sloboda svojih građana (negativna obligacija), odnosno da obezbedi osnovne preduslove za mirno uživanje slobode veroispovesti (pozitivna obligacija). Međutim, sama činjenica da Ustav jemči slobodu veroispovesti ne nameće državi obavezu da pomaže versku delatnost, osim ukoliko Ustav o tome izričito ne govori. 15 Kako Ustav ne sadrži druge odredbe koje govore o verskoj delatnosti, može se zaključiti da ona ne predstavlja stvar od opšteg interesa, odnosno da država nema pravo da pomaže versku delatnost. 16

Pored toga, Ustav ne predviđa mogućnost delegacije javnih ovlašćenja na verske kolektive u svrhu podsticanja i pomaganja verske delatnosti, što je jedan od sastavnih elemenata kooperativnog modela, gde se institucionalna odvojenost države i crkve posmatra na značajno fleksibilniji način. Za razliku od toga, Ustav sadrži odredbu koja govori o mogućnosti Republike Srbije da, radi efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad, zakonom poveri vršenje određenih poslova autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave, a u određenim slučajevima i preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima (čl. 137). Teorijski gledano, ovaj član ne isključuje mogućnost da određenom verskom kolektivu ili verskom službeniku budu poverena javna ovlašćenja, ali je to moguće samo ukoliko je delegacija učinjena sa namerom ispunjenja njenog ustavnog cilja. Kako je ranije pokazano da Ustav ne sadrži pravo koje za svoj korelat ima obavezu države da pomaže versku delatnost, može se zaključiti da delegacija javnih ovlašćenja na verske kolektive ili njihove službenike nije u skladu s Ustavom, ukoliko je učinjena u svrhu vršenja, podsticanja i pomaganja verske delatnosti. Iz toga vidimo da je institucionalna odvojenost države i crkve u Ustavu veoma strogo definisana, te da Ustav ne poznaje izuzetke od opšteg pravila.

Shodno prethodno rečenom, čini se jasnim da se Ustav od 2006. opredeljuje za model stroge odvojenosti, odnosno pasivnu neutralnost. To na praktičnom planu znači da država: (1) ne sme da se identifikuje s nekim verskim kolektivom ili religijom uopšte; (2) ne sme da krši institucionalnu odvojenost; (3) ne sme da uspostavlja državnu ili obaveznu religiju; (4) ne sme materijalno ili na neki drugi način pomagati versku delatnost; (5) treba da ravnopravno tretira sve verske kolektive, ne favorizujući nijednu veroispovest naspram druge.

Nakon izlaganja o karakteru načela svetovnosti, ostaje da se vidi da li je, i koliko, ono zaista ispoštovano. Stoga će ostatak rada biti posvećen razmatranju onih pitanja koja su od velikog značaja za državno-crkvene odnose, i njihovom dovođenju u neposredni odnos sa svetovnošću države.


3. FINANSIRANJE CRKAVA I VERSKIH ZAJEDNICA IZ JAVNIH PRIHODA

ZCVZ obiluje odredbama koje uspostavljaju mogućnost ili čak obavezu države da materijalno pomaže crkve i verske zajednice. U određenom broju slučajeva, kao pravni osnov za materijalno pomaganje se pominje „unapređivanje verske slobode“ ili „unapređivanje saradnje sa crkvama i verskim zajednicama“, ili se, pak, na osnovu samih odredaba može zaključiti da su usmerene na pomaganje verske delatnosti: čl. 28, st. 2. propisuje na opšti način da država može, radi unapređivanja verske slobode i saradnje s crkvama i verskim zajednicama, pružati materijalnu pomoć verskim kolektivima; čl. 29. jemči socijalna prava sveštenika, odnosno verskih službenika, i ostavlja mogućnost da se sredstva za njihovo zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje obezbede u budžetu Republike Srbije, takođe radi unapređivanja verske slobode (st. 1–2); čl. 32, st. 6. daje mogućnost nadležnom državnom organu ili organu lokalne samouprave da u budžetu obezbede sredstva za izgradnju, održavanje i obnovu verskih objekata; čl. 36. propisuje da verske obrazovne ustanove koje dobiju verifikaciju, odnosno akreditaciju, imaju pravo na finansiranje iz budžeta, srazmerno broju vernika (st. 2), a ostavlja se mogućnost da država pruža pomoć i neakreditovanim verskim obrazovnim institucijama, radi unapređivanja verske slobode i prosvete (st. 3).

Prethodno je već obrazlagano da Ustav Republike Srbije zabranjuje finansiranje crkava i verskih zajednica radi vršenja verske delatnosti, budući da on određuje državu kao verski neutralnu, odnosno državu koja ne treba da podstiče i pomaže versku delatnost. Ukoliko prihvatimo to tumačenje, nužno dolazimo do zaključka da su gorenavedene odredbe neustavne, jer pružaju materijalnu pomoć verskim kolektivima radi vršenja verske delatnosti, odnosno „unapređivanja verske slobode“, i uspostavljaju model kooperativne odvojenosti. Iako Ustav zabranjuje da država pruža materijalnu pomoć crkvama i verskim zajednicama radi vršenja verske delatnosti, to ne znači da je svaki vid materijalne pomoći zabranjen, već samo onaj kojim se krši pasivna neutralnost države. Zbog toga ne bi trebalo smatrati neustavnim odredbe ZCVZ kojim se ustanovljava posebna zaštita i finansijska podrška za verska zdanja i ustanove od izuzetnog istorijskog, nacionalnog i kulturnog značaja (čl. 41, st. 2) ili omogućava finansijska podrška za stručne i naučne ustanove koje imaju za cilj zaštitu sakralnog nasleđa, a čiji su osnivači crkve i verske zajednice (čl. 42), jer Republika Srbija time ispunjava svoju ustavnu obavezu da se stara o zaštiti kulturnih dobara (čl. 97, tač. 10. Ustava). 17 Ustavna zabrana u pogledu pružanja materijalne pomoći ima za cilj isključivo očuvanje verske neutralnosti države, i ne zabranjuje državi da pruža materijalnu pomoć verskim kolektivima u skladu sa Zakonom o udruženjima. 18


4. BOGOSLUŽENJE I VRŠENJE VERSKIH OBREDA U DRŽAVNIM ORGANIMA I INSTITUCIJAMA

Bogosluženje i vršenje verskih obreda u državnim institucijama se temelji na čl. 31. (st. 4–6) ZCVZ-a. ZCVZ pravi razliku među institucijama za koje su članovi i svi koji borave u njima bliže vezani, bilo zbog vršenja profesionalne delatnosti, bilo zbog bolničkog lečenja ili izdržavanja zatvorske kazne, i institucija koje su zadužene za pružanje određenih usluga (školstvo, usluge socijalne zaštite), a u kojima se, shodno rečima zakonske odredbe, verski obredi mogu obavljati „samo u prigodnim prilikama“. Na osnovu ovih odredaba je u prethodnim godinama u mnogim državnim institucijama uspostavljena praksa obavljanja verskih obreda, da bi potom prerasla u proslavljanje verskih praznika kao zvaničnih praznika određene institucije. Pored toga, slična praksa je postala zastupljena i u nekim državnim organima, te jedinicama lokalne samouprave.

Prethodna analiza Ustava Republike Srbije pokazala je da se ustavotvorac opredelio za strogu odvojenost države i crkve, i da ona, između ostalog, podrazumeva da je u suprotnosti s načelom svetovnosti ukoliko postoji identifikacija državnih organa, institucija i organa jedinice lokalne samouprave s određenom religijom, zato što takva praksa dovodi do privilegovanja dotične religije i, posledično, predstavlja kršenja Ustavom zajemčene ravnopravnosti verskih kolektiva i diskriminaciju građana po osnovu verske pripadnosti. Uzimajući to u obzir, može se zaključiti da je neustavno da sâm državni organ, institucija ili jedinica lokalne samouprave obeležava određene verske praznike kao zvanične praznike. Slavljenjem i obeležavanjem verskih praznika kao zvaničnih praznika, uz pratnju bogosluženja ili odgovarajućih verskih obreda i propovedi, dolazi do identifikacije državnog organa, institucije ili jedinice lokalne samouprave s određenom religijom, što je u suprotnosti s načelom svetovnosti zajemčenim čl. 11. Ustava. Premda se na ovakve tvrdnje može odgovoriti da niko od članova, korisnika usluga ili građana nastanjenih na teritoriji jedinice lokalne samouprave nije dužan da učestvuje u obeležavanju verskog praznika, sama činjenica da državni organ, institucija ili organi jedinice lokalne samouprave slave i obeležavaju verske praznike, svedoči o tome da nisu neutralni u pogledu verskih pitanja i da favorizuju određenu religiju kao prihvatljiviju ili bolju, odnosno kao onu kojoj bi građani trebalo da pripadaju. Naime, ne može se smetnuti s uma da se radi o institucijama koje, zbog svog državnog karaktera, poseduju autoritet, ugled i prema kojima postoji – da upotrebimo Ostinove reči – „navika pokornosti“, te se njihovo postupanje koje uključuje slavljenje verskih praznika pokazuje kao prikriveno nametanje verskih uverenja, i za svoju nužnu posledicu ima kršenje zabrane identifikacije države s religijom i Ustavom zajemčene ravnopravnosti verskih kolektiva, kao i diskriminaciju građana po osnovu verske pripadnosti.

Od slučaja kada državni organ, institucija ili organi jedinice lokalne samouprave proslavljaju određeni verski praznik kao zvanični praznik, treba razlikovati situaciju kada neko od pomenutih tela dozvoli vršenje bogosluženja ili verskih obreda svojim članovima ili korisnicima usluga, pri čemu ono sâmo ne proslavlja verski praznik. Takvo dopuštenje je posebno opravdano i ne predstavlja kršenje načela svetovnosti u situaciji kada se bogosluženje ili verski obred vrši u bolnicama, zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, vojnim i policijskim objektima, za koje je već rečeno da predstavljaju institucije za koje su članovi, odnosno korisnici usluga bliže vezani. Ipak, u pogledu svakog takvog dopuštenja neophodno je voditi računa o tome da sama institucija materijalno ne učestvuje i ne pomaže u organizovanju i vršenju bogosluženja i verskih obreda, budući da sadašnji Ustav zabranjuje takvu praksu. 19


5. ULOGA CRKAVA I VERSKIH ZAJEDNICA U SISTEMU JAVNOG OBRAZOVANJA

5. 1. Verska nastava u državnim osnovnim i srednjim školama

Pre nego što se upustimo u dublje razmatranje ovog pitanja, neophodno je reći da ne postoji nesaglasje između izvođenja konfesionalne verske nastave u državnim školama i međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava. Obaveza države je da deci ne nameće filozofski i religiozni pogled na svet koji je u neskladu s ličnim uverenjima roditelja ili zakonitih staratelja. To znači, prema rečima ESLjP-a, da se informacije koje se nalaze u kurikulumu moraju prenositi na „objektivan, kritički i pluralistički način“. Međutim, u slučaju da se država odluči da na sebe preuzme dužnost konfesionalnog verskog obrazovanja dece, neophodno je da omogući postojanje alternativnog predmeta ili mogućnost da oni koji ne žele budu oslobođeni obaveze da pohađaju te časove. 20 Budući da je Uredbom i kasnijim izmenama zakonodavstva koje uređuje sistem javnog obrazovanja propisano postojanje alternativnog predmeta – Građanskog vaspitanja, Republika Srbija je ispunila svoju međunarodnu obavezu. Ipak, saglasnost prosvetnog zakonodavstva s međunarodnim pravom ne znači nužno i saglasnost sa ustavnim načelom svetovnosti. To je pogotovo vidljivo detaljnijom analizom odgovarajućih zakona, kojim se uspostavlja model kooperativne odvojenosti.

Pružanje materijalne pomoći radi vršenja verske delatnosti: da bi se zaključilo da državno finansiranje verske nastave krši načelo svetovnosti, neophodno je pokazati da je verska nastava u Srbiji konfesionalnog (a ne informativnog i neutralnog) karaktera, tj. da ima za cilj privođenje nekoj veri. U prilog tome ide činjenica da se roditelji, odnosno učenici prilikom izbora da pohađaju versku nastavu odlučuju na izučavanja samo jedne veroispovesti, što u velikoj meri nalikuje konfesionalnom verskom obrazovanju. Pored toga, znatno upečatljiviji su pravilnici o nastavnom planu i programu predmeta verska nastava. Tako, u jednom od njih, 21 kao neki od ciljeva verske nastave se postavljaju razvijanje otvorenosti i odnosa prema Bogu, ili izgrađivanje svesti i uverenja da svet i život imaju večni smisao. 22 Iz navedenog jasno sledi da je cilj verske nastave prenošenje verskih uverenja, te se na taj način država stavlja u ulogu pomoćnika pri propagiranju učenja tradicionalnih crkava i verskih zajednica i time krši ustavnu zabranu pružanja materijalne pomoći radi vršenja verske delatnosti.

Ravnopravnost verskih kolektiva: ZCVZ u čl. 40. jemči pravo na versku nastavu, kako u državnim tako i u privatnim školama. Međutim, analizom odredaba zakona kojim se podrobnije uređuju osnovno i srednje obrazovanje postaje jasno da se radi o subjektivnom pravu koje poseduju isključivo tradicionalne crkve i verske zajednice. 23 Neki od argumenata koji se koriste u odbranu ovakvog normativnog rešenja usredsređuju se na tvrdnju da jednakost nije apsolutna, da se verska nastava objektivno ne može finansirati za jako mali broj učenika, te da se ne radi o diskriminaciji već o razumnim, praktičnim ograničenjima, koja nameću različito tretiranje verskih kolektiva. 24 Ipak, iako su te tvrdnje tačne, one nisu dovoljne da opravdaju odstupanje od opštosti pravnih normi – svojstva pravnih normi prema kojem se one odnose na neodređen broj pravnih subjekata u istim ili sličnim situacijama. Naime, trenutno zakonodavstvo koje reguliše versku nastavu, umesto da sadrži propisane neophodne uslove koje bi neki verski kolektiv trebalo da ispunjava da bi imao pravo na finansiranje verske nastave iz budžeta, određuje tradicionalne crkve i verske zajednice kao titulare ovog prava, lišavajući sve druge verske kolektive same mogućnosti da ikada uživaju dotično subjektivno pravo. Bez obzira na pitanje da li bi drugi verski kolektivi mogli da ispune (hipotetičke) zakonske uslove za njegovo sticanje, od ključne je važnosti da se zajemčena prava regulišu (univerzalno ili delimično) opštim pravnim normama, budući da bez toga ne može biti ostvarena opšta ustavna zabrana diskriminacije (čl. 21). Zbog toga možemo da zaključimo da je pravo na finansiranje verske nastave iz budžeta zapravo privilegija koja je ustanovljena neposredno ex lege za sedam verskih kolektiva. Iz toga je, dalje, jasno da se svi drugi verski kolektivi stavljaju u značajno nepovoljniji položaj, odnosno da se radi o neopravdanom razlikovanju, te vidimo da nije ispunjeno ustavno jemstvo ravnopravnosti crkava i verskih zajednica.

Institucionalna odvojenost države i crkve: Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, 25 čl. 33, st. 1. propisuje da program za predmet verska nastava donosi ministar prosvete, na usaglašen predlog tradicionalnih crkava i verskih zajednica i po pribavljenom mišljenju organa nadležnog za odnose s crkvama i verskim zajednicama. Organizovanje verske nastave se nalazi pod nadzorom Komisije za versku nastavu u školi (st. 2), koju većinski čine predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica. 26 Pored toga, spomenuti verski kolektivi imaju presudan uticaj prilikom izbora veroučitelja: izbor veroučitelja obavlja se tako što svaka tradicionalna crkva ili verska zajednica sastavlja predlog liste veroučitelja, koju ministar prosvete zatim odobrava (st. 3), što znači da je ministar ograničen prethodnim izborom koji načini neka tradicionalna crkva ili verska zajednica. 27

Uzimajući u obzir da se učestvovanjem tradicionalnih crkava i verskih zajednica u organizaciji verske nastave uspostavlja institucionalna povezanost države i crkve, te da se poveravaju javna ovlašćenja, neophodno je utvrditi da li je delegacija javnih ovlašćenja izvršena tako da su zadovoljeni svi Ustavom propisani uslovi. Podsetimo se, čl. 137. Ustava nalaže da se delegacija javnih ovlašćenja može vršiti ukoliko je „u interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad“. Ustav, takođe, propisuje da se poveravanje javnih ovlašćenja nalazi u nadležnosti Narodne skupštine, time što se ono mora izvršiti putem zakona. Kako je verska nastava u državnim školama regulisana zakonom a ne drugim opštim aktima, vidimo da je delegacija ustavna u formalnom smislu.

Kada se radi o ustavnosti delegacije javnih ovlašćenja u materijalnom smislu, budući da Ustav ne sadrži pravo koje uspostavlja obavezu države da obezbedi konfesionalno versko obrazovanje, ne može postojati delegacija javnih ovlašćenja koja je „u interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja“ tog prava. Konfesionalna verska nastava se ne može podvesti pod pravo na obrazovanje iz čl. 71. Ustava, jer ono, pored prava države da uređuje kurikulum, nosi sobom i obavezu da informacije koje se nalaze u kurikulumu prenosi na „objektivan, kritički i pluralistički način“. Nastava koja ima za cilj da učenike upućuje u određenu religiju svakako ne zadovoljava takve uslove. Pored toga, postoji tumačenje da se obaveza države da pruža konfesionalno versko obrazovanje može pronaći u čl. 43, st. 5. Ustava, koji jemči pravo roditelja i zakonskih staraoca da deci pruže „versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima“. 28 Međutim, ono nam se čini neprihvatljivim iz više razloga. Naime, kako ovo pravo takođe pripada korpusu međunarodnih ljudskih prava, 29 neprihvatljivo je njegovo tumačenje prema kojem su sve države koje su ratifikovale neke od najznačajnijih međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava i sloboda u obavezi da pružaju konfesionalno versko obrazovanje. Takvo tumačenje čini izlišnim doktrinu polja slobodne procene, koja se, kako je ranije obrazlagano, primenjuje na državno-crkvene odnose zbog nepostojanja konsenzusa. Najzad, da to tumačenje nije ispravno sledi i iz sudske prakse ESLjP-a, koji to pravo nikada nije tumačio kao pravo na konfesionalno versko obrazovanje u državnim školama, već kao pravo koje za državu uspostavlja negativnu obligaciju: obavezu da se uzdrži od pokušaja indoktrinacije dece. 30 Zbog toga možemo da zaključimo da je delegacija javnih ovlašćenja izvršena u svrhu koju Ustav ne dopušta, te da je ona neustavna u materijalnom smislu.


5.2. Pravoslavni bogoslovski fakultet u sklopu Univerziteta u Beogradu

Položaj, organizacija i delatnost Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (dalje u tekstu: PBF) uređena je, najpre okvirno, Statutom Univerziteta u Beogradu (dalje u tekstu: Statut BU), 31 a zatim Statutom samog PBF-a. 32 Statut BU u čl. 11, st. 1. određuje fakultete u okviru Univerziteta u Beogradu. Fakulteti su razvrstani prema naučnoj oblasti kojom se bave i koju proučavaju, i u okviru „grupacije društveno-humanističkih nauka“ (tač. 1) nalazi se i PBF.

Najpre, treba primetiti da je ova ustanova, prema Statutu PBF-a, „pod duhovnim i kanonskim okriljem Srpske pravoslavne crkve“ (čl. 2, st. 8). Ova odredba se dalje konkretizuje u samom tekstu Statuta PBF-a i može se posmatrati kao lex generalis. Čl. 3. Statuta PBF-a, pod rubrumom „Zadaci Fakulteta“, ističe da je PBF „naučna i najviša obrazovna ustanova u oblasti pravoslavne teologije na BU i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ (st. 1), kao i da se „brine za naučno teološko obrazovanje sveštenstva, veroučitelja i poslenika u drugim crkvenim službama“ (st. 5, tač. 2). Nadalje, st. 2. istog člana kaže da se učenje PBF-a zasniva na „Svetom pismu i Svetom Predanju Pravoslavne crkve“, st. 4, tač. 4. među zadatke Fakulteta stavlja oplemenjivanje sveta hrišćanskim učenjem, a st. 5, tač. 1. ističe da PBF „čuva, prenosi i razvija hrišćanske vrednosti i kulturu, svedočeći njihovu snagu i lepotu, i zalažući se za hrišćanske ideale ljubavi, vere i nade“. Navedene odredbe jasno govore o tome da je PBF verska institucija par excellence. Verski karakter PBF-a potvrđuje i čl. 8, st. 7. Statuta BU koji kaže: „Osim u kontekstu delatnosti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i obeležavanja praznika, u skladu sa zakonom, na Univerzitetu i visokoškolskim jedinicama u njegovom sastavu nije dozvoljeno versko organizovanje i delovanje“ (kurziv P. M.). Ova odredba nedvosmisleno govori da je versko delovanje i organizovanje sastavni deo unutrašnje organizacije PBF-a, time što ga izuzima od važenja opšte norme koja takvu praksu zabranjuje.

Za razmatranje posebnog statusa koji uživa PBF neophodno je uzeti u obzir i odredbe o uslovima za upis na osnovne, odnosno master studije, te odredbe o izboru članova nastavnog osoblja. Naime, saglasno čl. 2, st. 8. Statuta PBF-a koji ovu visokoškolsku ustanovu smešta pod „duhovno i kanonsko okrilje Srpske pravoslavne crkve“, čl. 58, st. 1. navodi da kandidati koji žele da upišu ovaj fakultet moraju imati, pored ispunjenih ostalih uslova, „saglasnost nadležnog episkopa“. Isti uslov se navodi i za studente koji su završili osnovne studije na nekom drugom fakultetu (čl. 61, st. 3). Kada se radi o izboru nastavnog osoblja, Statut PBF-a nalaže da lice koje želi da bude izabrano u zvanje nastavnika, predavača, saradnika i istraživača mora imati „saglasnost (blagoslov) nadležnog episkopa“ (čl. 86). Dodatno, prilikom izbora nastavnika a nakon odluke Izbornog veća, neophodno je pribaviti odobrenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve „za službu učenja“ (čl. 90, st. 6).

Uzimajući u obzir da je osnivač BU Republika Srbija, odnosno da se radi o državnom univerzitetu (Statut BU čl. 2, st. 4), postojanje PBF-a u okviru njega dovodi do višestrukog kršenja ustavnog načela svetovnosti. Naime, Ustav strogo definiše institucionalnu odvojenost države i crkve, koja je ovde dovedena pod znak pitanja jer se PBF nalazi „pod duhovnim i kanonskim okriljem Srpske pravoslavne crkve“. Institucionalna povezanost je pogotovo sporna u svetlu činjenice da trenutno uređenje PBF-a krši Ustavom zajemčena ljudska prava, o čemu će biti reči u nastavku. Pored toga, činjenica da država finansira versko obrazovanje sveštenika jedne crkve predstavlja povredu ustavne zabrane pružanja materijalne pomoći radi vršenja verske delatnosti, dok se na isti način krši Ustavom zajemčena ravnopravnost crkava i verskih zajednica, jer nijedan drugi verski kolektiv nema tu mogućnost. PBF je jedini fakultet u okviru BU koji se prevashodno bavi proučavanjem i pružanjem znanja o određenoj crkvi, njenom učenju, kanonskim pravilima i istoriji, te na kojem je dozvoljeno versko organizovanje i delovanje.

Nadalje, kada se radi o dodatnom uslovu za upis, odnosno izbor u zvanje, država priznaje kao važeće na BU autonomne propise Srpske pravoslavne crkve, budući da je neophodna saglasnost nadležnog episkopa, 33 tj. episkopa eparhije kojoj lice koje želi da upiše osnovne, odnosno master akademske studije, ili stupi u radni odnos, pripada. To je u suprotnosti s ustavnom odredbom koja jemči autonomiju crkvama i verskim zajednicama, a koja autonomiju definiše kao pravo na samostalnu unutrašnju organizaciju i druga prava koja su od značaja za funkcionisanje verskih kolektiva (čl. 44, st. 2). Ratio legis ove ustavne odredbe jeste da se verskim kolektivima obezbedi nezavisnost od državnih vlasti, time što crkve i verske zajednice imaju pravo da svoja unutrašnja pitanja regulišu autonomnim propisima. Međutim, činjenica da država priznaje pravnu validnost autonomnim propisima verskih kolektiva, ne znači da je njihova pravna validnost izjednačena s važenjem pozitivnopravnih propisa koje donosi sama država. Naime, ona je u velikoj meri ograničena pretpostavkom da se odnose na unutrašnja pitanja verskih kolektiva. Kako pitanje upisa i zasnivanja radnog odnosa na državnom univerzitetu ne može da se podvede pod unutrašnje pitanje crkava i verskih zajednica, vidimo da država krši ustavnu odredbu kojom se jemči autonomija verskim kolektivima, jer priznaje pravnu validnost njihovim autonomnim propisima van Ustavom postavljenih granica.

Kada se radi o pomenutom kršenju ljudskih prava, treba zapaziti da ne postoji propisan postupak za dobijanje blagoslova, što znači da se dobijanje blagoslova ne tretira kao i svi drugi uslovi koji su neophodni za upis na neku visokoškolsku ustanovu i o kojima se odlučuje na osnovu objektivnih kriterijuma. Time se svi oni koji žele da studiraju, odnosno pripadaju nastavnom osoblju na ovoj visokoškolskoj jedinici, stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na sve druge kandidate na drugim fakultetima BU, jer se ovakvim rešenjem daje neograničena sloboda jednom verskom službeniku da odlučuje o njihovim, Ustavom zajemčenim pravima, i time krši ustavna odredba o zabrani svih vidova diskriminacije (čl. 21, st. 3), koja se konkretizuje kako u članu 71. kojim se jemči pravo na obrazovanje, tako i u čl. 60. kojim se jemči pravo na rad. Mogućnost pojedinaca da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje, odnosno ustavno jemstvo dostupnosti svih radnih mesta svima pod jednakim uslovima, moguće je ostvariti samo u slučaju kada su propisani jasni, razumni i objektivni uslovi koji su u neposrednoj vezi sa statusom koji se stiče, 34 a ne uslovi koje će neko arbitrarno birati i vrednovati prilikom odlučivanja o davanju blagoslova. U situaciji kada uživanje oba prava, i pored određenih uslova koji se mogu smatrati razumnim i objektivnim, u krajnjoj liniji zavisi od arbitrarne, subjektivne odluke nekog crkvenog velikodostojnika ili crkvenog tela koja nemaju obavezu da obrazlože svoju odluku i navedu objektivne kriterijume koji su uticali na njeno donošenje, pokazuje se da su oba, Ustavom zajemčena prava, posredno ugrožena ovakvim normativnim rešenjima.


6. ZAKLJUČAK

Kao što se može videti iz prethodne analize, Ustav iz 2006. zastupa model stroge odvojenosti. Ustav utvrđuje odvojenost države i crkve, jemči ravnopravnost verskih kolektiva i njihovu autonomiju. Pored toga, ustavotvorac versku delatnost smešta u sferu privatnih interesa građana i posredno zabranjuje delegaciju javnih ovlašćenja koja je usmerena na vršenje, podsticanje i pomaganje verske delatnosti.

Uprkos tome što Ustav ne podržava kooperativnu odvojenost, postojeće zakonodavstvo i drugi opšti akti uspostavljaju raznovrsne odnose između države i verskih kolektiva: oni daju mogućnost državi da materijalno pomaže versku delatnost crkava i verskih zajednica, državni organi, institucije i jedinice lokalne samouprave proslavljaju verske praznike kao zvanične praznike, konfesionalna verska nastava je zastupljena u državnim školama, tradicionalne crkve i verske zajednice i njihovi službenici su imaoci javnih ovlašćenja suprotno ustavnom cilju u svrhu kojeg se ona dopušta, dok državni univerzitet u sebe uključuje versku obrazovnu instituciju. Postojeća zakonska rešenja, što je takođe pokazano, neposredno ugrožavaju više ljudskih prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije.

Završavajući ovaj rad, neizbežno se kao zaključak nameće prisustvo očigledne nesaglasnosti između trenutno važećeg Ustava i zakonodavstva koje uređuje državno-crkvene odnose. Imajući to na umu, jedino što se čini prihvatljivim jeste zahtev za usklađivanjem zakona i drugih opštih akata s Ustavom, ili, pak, hitna promena Ustava kako bi se što pre prevazišao jaz između Ustava i pravnih akata niže pravne snage, i time doprinelo poštovanju načela ustavnosti u Republici Srbiji.

________________________________________

1 Autor je student druge godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, petarmbg@gmail.com

2 Zakon o crkvama i verskim zajednicama, Službeni glasnik RS, br. 36/06.

3 Vid. dalje o različitim vrstama odnosa između države i crkve: Nenad Đurđević, Ostvarivanje slobode veroispovesti i pravni položaj crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji, Beograd 2009, 144–149; Tanasije Marinković, „Prilog za javnu raspravu o ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 1/2011, 377–378.

4 Za detaljniji prikaz državno-crkvenih odnosa u Evropskoj uniji vid: Država i crkva u Evropskoj uniji (ur. G. Robers), Beograd 2012.

5 Darby v. Sweden, ECmHR, App. No. 11581/85 (1989), 45.

6 Više o slobodi misli, savesti i veroispovesti vid: Džim Murdok, Sloboda misli, savesti i veroispovesti, Beograd 2008.

7 Carolyn Evans and Christopher A. Thomas, „Church-State Relations in the European Court of Human Rights“, Brigham Young University Law Review 2006.

8 Refah Partisi (the Welfare party) and Others v. Turkey, ECmHR, App. Nos. 41340/98, 41342/98, 41343/98, 41344/98 (2003), 94.

9 Kokkinakis v. Greece, ECtHR, App. No. 14307/88 (1993), 31.

10 Iglesia Bautista „El Salvador“ and Ortega Moratilla v. Spain, ECmHR, App. No. 17522/90 (1992), 3.

11 Folgerø and Others v. Norway, ECtHR, App. No. 15472/02 (2007).

12 Hasan and Eylem Zengin v. Turkey, ECtHR, App. No. 1448/04 (2007).

13 Religionsgemeinschaft der Zeugen Jehovas and Others v. Austria, ECtHR, App. No. 40825/98 (2008).

14 Metropolitan Church of Bessarabia and Others v. Moldova, ECtHR, App. No. 45701/99 (2001), 117; Serif v. Greece, ECtHR, App. No. 38178/79, 52.

15 Suprotno tumačenje bilo bi nespojivo s doktrinom polja slobodne procene, o kojoj je bilo reči ranije, a koja dozvoljava državama da formiraju najrazličitije odnose s verskim kolektivima. To uključuje i slobodu države da uspostavi odnos nemešanja, tj. pasivnu neutralnost.

16 Takav zaključak se dodatno može potkrepiti činjenicom da Ustav iz 2006. više ne sadrži odredbu o mogućnosti države da materijalno pomaže crkve i verske zajednice, a koju su sadržali svi ustavi Srbije od 1947. Iako bi se mogao izvući zaključak da odsustvo izričite zabrane da država materijalno pomaže verske kolektive ostavlja mogućnosti takvoj praksi, to tumačenje se čini neprihvatljivim, uzimajući u obzir brisanje iz Ustava odredbe koja je tu praksu dozvoljavala. Vid. o tome: T. Marinković, 379–380.

17 Prema Zakonu o kulturnim dobrima (Službeni glasnik RS, br. 71/94), kulturna dobra su stvari i tvorevine materijalne i duhovne kulture od opšteg interesa (čl. 2, st. 1). To znači da se državna zaštita pojedinim crkvama, manastirima i verskim spomenicima ne pruža zbog njihovog verskog karaktera, koji nije sporan, već zbog njihovog nacionalnog, kulturnog i istorijskog značaja.

18 Čl. 38. Zakona o udruženjima (Službeni glasnik RS, br. 51/09) propisuje da se sredstva ili nedostajući deo sredstava za finansiranje programa od „javnog interesa koje realizuju udruženja mogu obezbediti u budžetu Republike Srbije“. Saglasno tome, država bi, primera radi, mogla da finansira program nekog verskog kolektiva koji je od obrazovnog ili kulturnog značaja, ili koji ima za cilj promovisanje polne ravnopravnosti.

19 Zbog toga može biti sporan čl. 31, st. 5. ZCVZ-a, koji uspostavlja obavezu državnih organa i institucija da, u skladu sa svojim mogućnostima, obezbede vršenje bogosluženja ili verskih obreda.

20 Vid: DŽ. Murdok, 87–90.

21 Pravilnik o nastavnom planu i programu predmeta verska nastava za srednje škole, Prosvetni glasnik, br. 6/03, 23/04 i 9/05.

22 Slični ciljevi i zadaci pominju se u nastavku pravilnika, u kojem se određeno mesto posvećuje verskoj nastavi svake od sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica.

23 Vid. u nastavku razmatranje pitanja institucionalne odvojenosti države i crkve u svetlu postojanja verske nastave.

24 Sima Avramović, „Pravo na versku nastavu u našem i uporednom evropskom pravu“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 1/2005, 54–55.

25 Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Službeni glasnik RS, br. 55/13.

26 Komisiju za versku nastavu u školi čine po jedan predstavnik tradicionalnih crkava i verskih zajednica, tri predstavnika organa zaduženog za odnose sa crkvama i tri predstavnika ministarstva (st. 4).

27 Gotovo istovetne odredbe sadrži i Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju čl. 7–8, Službeni glasnik RS, br. 55/13.

28 S. Avramović, 57.

29 Čl. 2. Protokola 1 na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (tzv. P1-2), Službeni list SCG, br. 9/03, 5/05, 7/05; čl. 18, st. 4. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Službeni list SFRJ, br. 7/71.

30 O svom shvatanju P1-2 ESLJP je veoma jasno govorio u Folgerø and Others v. Norway (ECtHR, App. No. 15472/02 (2007)): „The second sentence of Article 2 of Protocol No. 1 implies on the other hand that the State, in fulfilling the functions assumed by it in regard to education and teaching, must take care that information or knowledge included in the curriculum is conveyed in an objective, critical and pluralistic manner. The State is forbidden to pursue an aim of indoctrination that might be considered as not respecting parents' religious and philosophical convictions. That is the limit that must not be exceeded".

31 Statut Univerziteta u Beogradu, Glasnik Univerziteta u Beogradu, br. 162.

32 Statut Bogoslovskog fakulteta SPC, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/zakoni/statut-pbf-2006.htm, 27. januar 2015.

33 Lica koja se smatraju episkopima kao i „nadležni episkop“, određuju se autonomnim propisima Srpske pravoslavne crkve.

34 M. Paunović, B. Krivokapić, I. Krstić, Međunarodna ljudska prava, Beograd 2010, 256.